Kratka istorija srpskog tenisa I

Od danas, pa do kraja nedelje, samo na NETTENIS-u, objavljivaćemo članke koji ukratko govore o tome kako se razvijao srpski tenis, o bitnim momentima za isti i kada je ko došao na scenu i kako!

Danas, svi prate tenis, svi poznaju tenis, i svi su stručnjaci. Danas, svaki poraz našeg tenisera ili teniserke, smatra se veleizdajom. Svaki neuspeh gleda se sa prekorom, jer smo postali teniski razmažena nacija. Čak i na svaki manji uspeh gleda se podozrivo i ne smatra se vrednim pomena, a zaboravljaju se vremena kada Srbija, tj. Jugoslavija ili SCG, nisu imali ni jednog predstavnika među top 50, a kamo li među GS šampionima i top 5 igračima. Da li smo svesni šta smo dobili i šta još uvek dobijamo u tenisu, i da je pitanje  – koliko će to trajati, da li će neko uopšte moći skorije da ponovi to što su uradili naši predstavnici tenisa ovog vremena? I pre nego što bilo ko krene da  proziva naše tenisere i teniserke, poziva na povlačenje, negoduje zbog loših partija, neka pročita ove tekstove do kraja, a onda uzme reket u ruke, i pokuša sam.

’80-te i ’90-te: Prvi koraci, juriš i paraliza

Bejaše te 80-te, beše Boba Živojinović.  I bi taj neverovatan uspeh, top 20 na pojedinačnoj ATP listi, i br 1  na listi parova. A onda dođoše 90-te, i dođe Monika Seleš.  I desi se taj neočekivan i neverovatan uspeh i skraćenica YUG videla se na vrhu WTA liste, i uz to ime, pored gomile trofeja. A onda se desilo to mračno ubadanje nožem. Nešto što je, ispostaviće se, istovremeno bio i ubod srpskom, odnosno tada jugoslovenskom tenisu. U drugom delu 90-tih, uz Moniku Seleš stajala je skraćenica USA, a skraćenicu YUG do tih visina više nije imao ko da nosi.

Teška situacija u zemlji je usporila, pa čak i zaustavila neke mlade talente koji su mogli donekle da nadoknade tu prazninu.  Sandra Naćuk i Tatajna Ječmenica bile su teniserke koje su, zbog prilika tog vremena prerano napustile tenis, sa tek 22-3 godine. Obe su bile među 70-80 najboljih teniserki na listi, pružale pristojne partije, osvajale jake ITF turnire, ali jednostavno, nije bilo suđeno.
Isto se može reći za karijeru Nenada Zimonjića u pojedinačnoj konkurenciji. Kao što sam kaže, krivo mu je što se nije posvetio i njoj, gde je dostigao tek top 200 status. Ali, sve to što je propustio u singlu, udesetostručio je u dublu. O tome malo kasnije.

2000-te godine:  Prvi znaci života

I onda su došle 2000-te godine. 2001. godine, Jelena Dokić zaigrala je pod zastavom Jugoslavije, kasnije Srbije i Crne gore i opet  dovela srpski tenis na vrh. Bila je svetski br 4, osvajala jake turnire, igrala četvrt i polufinala Gren Slemova. Pod zastavom Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne gore, osvojila je dva turnira prve kategorije i bila u još dva finala, a igrala je i finale Rolan Garosa u konkurenciji parova.
U isto vreme, 2001. godine, juniorski Australian Open osvojili su  klinci iz Srbije. Kod dečaka, to je bio Janko Tipsarević, a kod devojčica Jelena Janković. Ubrzo nakon toga, oboje su postali i juniorski br 1!  To Otvoreno Prvenstvo Australije stvarno je bila prava prekretnica. Nenad Zimonjić postajao je sve bolji u dublu i došao do svog prvog GS polufinala baš na ovom turniru. A ubrzo, i titule su počele da se gomilaju.

Za to vreme dok je Jelena Dokić bila u vrhu svetskog tenisa, stasale su mlade snage. Jelena je nastavila  proboj i na profesionalnoj teniskoj mapi, polako je godinu za godinom ulazila u top 300, top 200, top 100, a pored nje isto su činili i dve godine mlađi sugrađani Ana Ivanović i Novak Đoković. A onda, došla je 2004. godina. Baš u vreme kada je krenuo veliki pad Jelene Dokić, koji će kulminirati promenom zastave, na scenu je došla pomenuta generacija kao zamena. I to kakva….

 

04.12.: 2004-2006; Otkucavanje- 3, 2, 1…. i!

05.12.: 2007-2008; 0… I BUUUUM! ( Eksplozija srpskog tenisa)

06.12.: 2009-2010,  Mamurluk

09.12.: 2011-2012; Od sjaja do očaja