Jugoslavija u Dejvis Kupu 1984-1992 (V deo) – Kraj sna

Jugoslavija u Dejvis Kupu 1984-1992 (IV deo) – Tako blizu, a tako daleko

1991

Jugoslavija – Švedska 4-1

U prvom kolu  imali smo reprizu polufinalnog duela iz 1989. sa Šveđanima, ali smo ovoga puta mi bili domaćini. Po prvi put u našem timu je bio jedan Top10 igrač. Posle 1/4 finala na RG (dobio Borisa Bekera u prvom kolu) i polufinala na Vimbldonu, titule u Štutgartu i jos 4 finala, Goran Ivanišević je bio 7. igrač sveta. Goran Prpić je bio 39, ali ono što je bilo važnije bio je u odličnoj formi. Na početku sezone u Australiji osvojio je Hopman Kup sa Monikom Seleš, a zatim i egzibiciju na Kujongu. Kao vrhunac stiglo je 1/4 finale AO u kome je poražen od Ivana Lendla. Zanimljivo da je na AO u trećem kolu u duelu dva Gorana, Prpić bio uspešniji od Ivaniševića. Živojinovića opet nije bilo zbog povrede. Iako bez Vilandera, Švedska je imala na papiru jači sastav. Stefan Edberg je prethodnu godinu završio kao prvi teniser sveta, a posle trijumfa Borisa Bekera u Melburnu, prepustio je vrh liste Nemcu. Jonas Svenson, koji je igrao singl mečeve u Bastadu,   bio je 12, a tu je bio i Magnus Gustafson, tada 24. na rang listi. Četvrti član tima bio je Peter Lundgren, specijalista za dubl. Za domaćina meča  izabrali smo Zagreb, igralo se u Ciboninoj dvorani (današnja Dražen Petrović) od 1. do 3. februara, a za podlogu smo izabrali šljaku. Možda je izbor podloge bio čudan, ali igralo se na kartu da je to Edbergova najslabija podloga, a naši igrači su se odlično snalazili na njoj.

Žrebom je određeno da prvi na teren izađu Ivanišević i Svenson. Faktički to je bio duel dva najbolja igrača na ovoj vrsti podloge i pobednik duela je donosio veliku prednost svojoj selekciji. Ivanišević je u ovom meču još jednom pokazao da je pravi naslednik Živojinovića, što se igara u Dejvis Kupu tiče. Gotovo rutinski je nadigrao dvostrukog polufinalistu RG u četiri seta. 6-2, 4-6, 6-3, 6-4 i našoj selekciji doneo vođstvo u meču. U drugom susretu dana  sastali su se Prpić i Edberg. U tom trenutku, Prpić od čuvene pobede protiv Francuske nije dobio nijednu singl partiju u Dejvis Kupu (imao je 8 uzastopnih poraza, od toga 6 u poslednja tri duela naše selekcije). Ali te večeri na teren kao da je “stigao” njegov duh iz Pionira, videli smo pravu poeziju od igre. Edberg i pored spore i meke podloge nije odustao od svog stila, servis i konstantan izlazak na mrežu. Ali Prpić je uvek imao spreman odgovor, sjajni pasinzi sa obe strane  izluđivali su, inače vrlo smirenog Edberga, koji je izgledao kao na streljani. Na kraju neverovatnih 6-4, 6-3, 6-2 za našeg igrača i neočekivano vođstvo od 2-0 posle prvog dana.

U dublu na teren su izašli Ivanišević i Prpić, protiv Edberga i Lundgrena . Bilo je to još jedno blistavo izdanje naših igrača i ubedljivih 6-4, 6-4, 6-4 i već posle drugog dana obezbeđen plasman u 1/4 finale. Poslednjeg dana u duelu najbolje rangiranih igrača, Ivanišević je dobio Edberga 6-4, 6-2, koji je bez osvojenog seta napustio Zagreb. U poslednjem meču, Prpić je poražen od Gustafsona, pa smo se na isti način revanširali Švedjanima za poraz u Bastadu 4-1.

Zanimljivo je da su nekoliko meseci kasnije u Diseldorfu na Svetskom kupu timova, Šveđani bili bolji od Jugoslavije 2-1. Tada su u reprizama duela iz poslednjeg dana u oba singla slavili Šveđani. Edberg je dobio Ivaniševića, a Gustafson Prpića.

ČSSR – Jugoslavija 1-4

U 1/4 finalu su nas čekali stari rivali, Čehoslovaci. Meč je igran u Pragu, od 29. do 31. marta, a domaćini su izabrali brzi tepih suprim kao podlogu. U naš tim se posle duže pauze vratio Živojnović, koji je zbog neigranja usled povrede, bio tek 373. na rang listi. Ivnišević je i dalje bio Top10 igrač, a Prpić je bio 43. Domaći tim je u odnosu na meč u Sarajevu 5 godina ranije, pretpeo samo jednu izmenu. Umesto Miloslava Mečira u timu je bio Petr Korda, tada 75. igrač sveta (bio je među 40 početkom te godine). Najbolji igrač domaćih je bio Karel Novaček, tada 26, igrač sveta, a tu je bio i Milan Srejber, koji nam nije baš ostao u prijatnom sećanju i Tomaš Smid  koji je ujedno bio i selektor. Armenulić je jos jednom, prilikom saopštavanja imena igrača koj će da nastupe, povukao neočekivani potez i za singl odredio Živojinovića umesto Prpića, pre svega zbog brzine podloge. Ovo je bilo poprilično iznenađenje za sve prisutne.

Prvi meč su igrali Ivanišević i Korda, koji su u to vreme bili dubl partneri (finalsiti RG iz 1990.). Naš najbolji igrač je tokom meča pokazao da je zaista prava klasa, i da nije bilo padova koncentracije uzrokovanih uobičajenim greškama linijskih sudija u Dejvis Kupu, verovatno bi ubedljivije dobio meč. Ovako svog dubl partnera je častio jednim setom 6-1, 7-6 (3), 4-6, 6-1. U drugom meču Živojinović je igrao dobro, ali se osetilo dugo odsustvo sa terena. Novaček je odlično servirao i riternirao i dugim loptama držao Živojinovića pozadi, a i u ključnim momentima je bio mnogo bolji. Na kraju 6-1, 4-6, 6-4, 7-5  za domaćeg tenisera i izjednačenje 1-1 posle prvog dana. U igri parova, Armenulić se opredelio da uz Ivaniševića igra Živojinović (u tom trenutku naša selekcija je imala seriju od 6 dobijenih dubl meceva). Ono što su naša dva igrača pokazala  bila je demonstracija sve lepote ove igre. Snažni servisi, precizni riterni, odlicno pokrivanje mreže, fantastični voleji. Ubedljiv i neočekivano lak trijumf u tri seta protiv Korde i Šrejbera 7-6 (5), 6-4, 6-4. Ušli smo sa velikom prednošću pred poslednji dan.

Prvi su na teren izašli najbolji igrači Ivanišević i Novaček. Počelo je odlično sa par as udaraca Ivaniševića, koji je u početnoj fazi seta došao do brejka i sigurno ga sačuvao do kraja. Ali u drugom setu  razigrao se i Novaček, počeo je i on da sipa as udarce, a Ivanišević je opet imao nekoliko burnih ispada, začinjenih bacanjem reketa zbog čega je dobio opomenu. Drugi set je pripao domaćem igraču. U trećem setu  brejk na servis Ivaniševića je visio u vazduhu, ali je naš igrač ipak izgurao nekako do TB u kome je bio skoncentrisaniji i poveo sa 2-1. Ipak već na startu četvrtog seta, Novaček pravi brejk i čuva  ga do kraja seta. U petom setu je nastupila prava drama. Obojica su držali svoj servis, Ivanišević je opet imao problema sa svojim temperametnom jer nikako nije uspevao da prelomi meč. Ipak u desetom gemu na servis Novačeka, Ivanišević dolazi do dve vezane meč lopte, koristi prvu i šalje nas u polufinale, treći put za četiri godine. Rezultat na kraju je bio 6-3, 3-6, 7-6 (4), 3-6, 6-4. U drugom meču koji nije imao uticaja na ukupnog pobednika duela, Živojinović je dobio Kordu 7-6(6), 2-6, 8-6, pa smo trijumfovali sa 4-1. U svlačionici se pio šampanjac, a selektor Armenulić je ostao bez trenerke koju su mu igrači pocepali. Bio je to poslednji duel kompletne Dejvis Kup reprezentacije Jugoslavije.

Interesantno je da su do kraja godine i Novaček i Korda stigli do Top10, dok je Ivanišević ispao i bio 16, a Prpić je sezonu zavrsio kao 18.

Francuska – Jugoslavija 5-0

Rival u polufinalu su nam bili Francuzi, željni da nam se revanširaju za bolni poraz od pre šest godina. Za domaćina su izabrali gradić Po, u Pirinejima, u francuskom delu Baskije. Podloga je bila tepih, grinset trofi. Meč se igrao od 20-22. septembra. Na žalost neteniska dešavanja su imala veliki uticaj na sastav našeg tima. U to veme je rat u Hrvatskoj poprimio velike razmere i državni vrh Hrvatske je zahtevao od svojih sportista i timova da više ne nastupaju za selekciju Jugoslavije, i da se ne takmiče u saveznim ligama. Prvi koji su osetili posledice ove odluke  bili su vaterpolisti, ali na opšte iznenađenje uspeli smo da po prvi put na EP osvojimo zlatnu medalju. Posle njih na udara su bili teniseri. Pošto su gro reprezentacije činili igrači iz Hrvtske, bilo je jasno da bez njih nemamo nikakve šanse u Francuskoj, pa je pokušano da se nešto uradi i nađe komprpmis. Kako je selektor Armenulić kasnije pričao, desetak dana pred meč javio mu se Bruno Orešar i preneo zahteve koje je lično izneo predsednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman. Uslov je bio da uz jugoslovensku zastavu bude i hrvtska, i da se pored zvanične himne svira i himna Republike Hrvatske. Na te uslove u Savezu nisu pristali, pa se u Francusku otišlo sa rezervnom postavom. Pored Živojinovića koji je bio 167. na rang listi, tu su bili Srđan Muškatirović (19 godina), 442. na listi,  Goran Mihajlović (20 godina) 642. na listi i Nebojša Đorđević (18 godina) 941. na listi. Za Francusku su nastupali Gi Forže, 6. igrač sveta, mladi Fabris Santoro 40. na listi i Arno Beč, specijalista za dubl. Na klupi je bio naš pozninik i tragičar iz Beograda Janik Noa. Anri Lekont je izostavljen iz tima jer je imao problema sa povredom.

O samom meču nema se mnogo reći. Mogli smo se nadati eventulano u neku pobedu Živojinovića, ali nade u plasman u finale nije bilo. Već prvog dana, ako je ona i postojala kod nepopravljivih optimista iščezla je posle drugog meča dana, kada je Santoro posle velike borbe u pet setova savladao Živojinovića 4-6, 7-5, 7-6(0), 3-6, 6-3, posle 4 sata i 10 minuta igre. Bio je Živojinovic blizu da možda dobije meč i bar unese neku neizvesnot u konačan ishod, ali je padao u ključnim trenucima drugog i trećeg seta. U prvom duelu dana Forže je bez mnogo muka savladao debitanta Muškatirovića 6-2, 6-1, 6-4. Mec je definitivno rešen trijumfom Francuza u dublu, kada su Forže i Beč savladali Živojinovića i Muškatirovića 6-4, 6-3, 6-2. Poslednjeg dana su usledila još dva poraza, ali su naši igrači uspeli da otkinu po set. Živojinović je poražen od Foržea 6-1, 3-6, 6-2, a Muškatirović je bio blizu iznenađenja, ali je ipak poražen od Santoroa 6-7 (1), 6-3, 7-5. Tako je neuspešno okonačan i treći, poslednji pokušaj selekcije Jugoslavije da stigne do prvog finala Dejvis Kupa.

1992

Jugoslavija – Australija 0-5

Žreb nam je po četvrti put u prvoj rundi dodelio selekciju Australije. Njihove nove generacije nisu bile toliko uspešne kao prethodne, ali su ipak 1990. stigli do finala u kome su poraženi od SAD, a za naš trenutni sastav su bili prejaki. Predvodio ih je Voli Masur, koji je igrao meč pre 5 godina u Adelaidi, a tu su bili i Ričard Fromberg, Tod Vudbridž i Džon Ficdžerald, poznanik iz nekih ranijih duela ove dve selekcije u Svetskoj grupi. Iako smo meč trebali da igramo na domaćem terenu, zbog ratnog stanja koje je vladalo u zapadnim delovima zemlje nije bilo komercijamnih letova na i sa beogrdaskog aerodroma, pa je ITF doneo odluku da se susret odigra na neutralnom terenu. Izabrali smo Nikoziju, na Kipru. Meč se igrao od 31. januara do 2. februara,  a podloga je bila tepih. Naš sastav je predvodio Živojinović (sveži mladoženja), tu su bili Muškatirović i Đorđević, a umesto Mihajlovića koji je igrao u Francuskoj, u timu je bio momak iz Skoplja Aleksandar Kitinov, odličan dubl igrač. Očekivano nije bilo puno neizvesnosti u meču. Prvi na teren je izašao Živojinović koj je igrao protiv Fromberga. Prvi set je odlučen u TB koji je u finišu  dobio Australijanac sa 8-6, a onda je Živojinović predao meč zbog problema sa leđima (iz istih razloga će nesto kasnije te godine i okončati profesionalnu karijeru). U drugom meču, Masur je dobio Muškatirovića 6-4, 6-1, 6-2. U dublu su Đorđević i Kitinov pružili solidan otpor Vudbridžu i Ficdžeraldu, ali nisu mogli ni do seta 7-5, 6-3, 7-6 (2) i time je zvanično rešen pobednik duela. Poslednjeg dana Muškatirović i Đorđević su uspeli da uzmu samo po 3 gema i ubedljivo smo poraženi sa 5-0. Morali smo da igramo za opstanak u Svetskoj grupi. Tada niko nije ni slutio da je ovo bio poslednji duel Jugoslavije u Svetskoj grupi Dejvis Kupa.

Kuba – Jugoslavija /

Na žrebu parova za opstanak u Svetskoj grupi  imali smo dosta sreće i dobili smo verovatno jedinu selekciju protiv koje smo mogli nečemu da se nadamo. Trebalo je da idemo u goste Kubi, krajem septembra. Medjutim 30. maja Savet Bezbednosti UN je doneo odluku o sankcijama prema našoj zemlji koje su uključivale i nemogućnost učešća naših sportista na sportskim takmicenjima. ITF je postupio  po ovoj odluci pa je naša selekcija faktički izgubila mec predajom. Bio je to definitivan kraj jedne price bez srećnog završetka. Po odluci ITF, mesto Jugoslavije u prvoj Evro-africkoj zoni u novoj sezoni je preuzela Hrvatska jer je imala bolje rangirane igrače, a naša selekcija je poslata u najnizi stepen takmičenja u kome smo zaigrali tek 1995. posle ukidanja sportskih sankcija godinu dana ranije.

Tim Jugoslavije koji je trijumfovao na Svetskom Kupu u Diseldorfu 1990. Goran Prpić, Goran Ivanišević i Slobodan Živojinović.


Učinak Jugoslavije u Svetskoj grupi Dejvis Kupa:
Pobeda / Poraza: 7-9
Mečevi za opstanak: 4-0 (1 neodigran)
Poen razlika: 46-52
Singl: 36-42
Dubl: 10-10

Učinak igrača (singl/dubl):
Živojinović: 18-13 / 7-10
Ostoja: 2-3 / 0-2
Horvat: 0-1 / –
Orešar: 5-7 / 1-0
Prpić: 3-9 / 5-2
Flego: 0-1 / 0-2
Ivanišević: 8-3 / 7-1
Muškatirović: 0-4 / 0-1
Đorđević: 0-1 / 0-1
Kitinov: – / 0-1

Ukupno:
Živojinović: 25-23
Ostoja: 2-5
Horvat: 0-1
Orešar: 6-7
Prpić: 8-11
Flego: 0-3
Ivanišević: 15-4
Muškatirović: 0-5
Đorđević: 0-2
Kitinov: 0-1

Šta je bilo posle:

Slobodan Živojinović je tri nedelje posle meča u Nikoziji dobio WC za turnir u Štutgartu (orgnizator je bio njegov venčani kum Jon Cirijak). Žreb je odredio da u prvom kolu igra sa bivšim saigračem iz Dejvis Kup tima Jugoslavije, Goranom Ivaniševićem. Mlađi i bolji u tom trenutku Ivanišević je trijumfovao (kasnije i osvojio turnir), a to je ujedno bio poslednji meč Živojinovića koji je zbog problema sa leđima morao da prekine karijeru u 29. godini. Bio je predsednik Teniskog Saveza Srbije, za vreme njegovog mandata Srbija je osvojila Dejvis Kup.

Bruno Orešar je pocetkom septembra 1991. (par nedelja pre meča sa Francuskom) odigrao svoj poslednji profesionalni meč. Zbog problema sa leđima morao je da završi karijeru kada je imao samo 24 godine. Bio je dugogodišnji dubl partner predsednika Hrvatske Tuđmana i kratko vreme selektor Hrvatske Dejvis Kup reprezentacije.

Goran Prpić je vrhuac karijere doživeo tokom 1991, kada je tokom proleća na tri turnira Masters serije na šljaci (Monte Karlo, Rim i Hamburg) igrao u polufinalima. U paru sa Goranom Ivaniševićem je na Letnjim Olimpijskim Igrama u Barseloni 1992. osvojio bronzanu medalju. Karijeru je završio 1996. Bio je selektor FED Kup tima Hrvatske, a kasnije i Dejvis Kup selekcije.

Goran Ivanišević je stigao do drugog mesta svetske rang liste u julu 1994. Osvojio je 22 titule, a najvrednija mu je poslednja osvojena 2001. godine, ona koju je jurio čitav život – Vimbldon, na kome je prethodno izgubio 3 finala. Na Letnjim Olimpijskim Igrama u Barseloni 1992. osvojio je dve bronzane medalje, a interesatno je da je na turniru koji je održan na šljaci u polufinalu singla poražen od Marka Rosea . Karijeru je okončao 2004. na Vimbldonu, posle nekoliko povreda. Njegov otac, Srđan, je dugo bio besan na čelnike Hrvatske što su njegovom sinu uskratili mogućnost da osvoji Dejvis Kup 1991. Ipak 2005., iako je bio zvanično u penziji, bio je deo Dejvis Kup selekcije Hrvatske, koja je u Bratislavi osvojila trofej. Selektor Slovačke u tom meču je bio Miloslav Mečir.

Radmilo Aremnulić je bio selektor selekcije SR Jugosalvije koja se posle ukidanja sankcija takmičila u trećoj Evro-afričkoj zoni. Na čelu tima je ostao do 1997. kada je zbog nesuglasica sa predsednikom Saveza, Radomanom Božovićem, podneo ostavku. Jedan od selektora sa najdužim stažom u Dejvis Kupu od 17 godina.