Jugoslavija u Dejvis Kupu 1984-1992 (I deo) – Kako smo došli do elite

Ovaj tekst će biti podsećanje na zlatni period Dejvis Kup tima Jugoslavije u modernoj eri tenisa tokom osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Prvi deo teksta daće  neke opšte informacije o Dejvis Kupu i učešću selekcije Jugoslavije u njemu, a zatim i kako je formirana selekcija početkom osamdesetih i njen put do Svetske grupe. Drugi deo će se baviti prvim godinama načeg učešća i borbi da ostanemo u Svetskoj grupi. Treći i četvrti deo će ubuhvatiti period u kome smo već imali zrele igrače, spremne da urade i nešto više od pukog opstanka u eliti. Poslednji deo će govoriti o završnim godinama učešća naše selekcije i njenom raspadu kao posledici događaja u samoj državi.

Dejvis Kup je prvi put održan 1900. Tada je to bio duel između tenisera iz SAD (tačnije studenata sa Harvarda) i Velike Britanije (Britanskih Ostrva). Takmičenje nosi naziv po svom idejnom tvorcu, studentu sa Harvarda Dvajtu Dejvisu. Za prvi duel, od svojih sredstava je naručio srebrni pobednički pehar. Zbog svog izgleda koji podseća na veliku činija za salatu, trofej ima i popularni naziv Salatara. Vrlo brzo u ovo takmičenje su se uključile i druge selekcije i uz  GS turnire Dejvis Kup je postao najprestižnije takmičenje u tenisu. Do 1972. takmičenje je igrano po tzv. čelendz sistemu. Šampioni su išli direktno u finale i na svom terenu čekali izazivača, pobednika kvalifikacionih takmičenja. Od dvadesetih godina prošlog veka, zbog velikog broja reprezentacija koje su učestvovale, došlo je do podele  na dve zone, Evropsku i Američku, čiji su pobednici igrali interkontinentalno finale za mesto izazivača. Početkom pedestih godina  uvedena je  i treća, Istočna zona, a sredinom šezdestih je Evropska zona podeljena na dve, pa su 4 selekcije išle u završne borbe za izazivača. Od 1972. i šampioni se uključuju u zonska takmičenja od starta. Od 1981. takmičenje dobija današnji izgled, sa Svetskom grupom, u kojoj se nalazi 16 najboljih reprezentacija koje se bore za trofej. Ostale selekcije su i dalje raspoređene po zonama u tri stepena. Do 1989. 4 selekcije, pobednice zonskih takmicenja,  išle su direktno u Svetsku grupu, a 8 poraženih selekcija iz prvog kruga je međusobno razigravalo za opstanak (parovi su bili unapred određeni prema kosturu žreba). Od 1989. je ustanovljen sistem koji i danas važi, 8 selekcija, pobednici zonskih takmičenja razigravaju sa 8 selekcija poraženih u prvoj rundi za opstanak u Svetskoj grupi. Te godine je i uveden TB u prva četiri seta, dok se peti set i dalje igra na razliku.

Teniski savez Jugoslavije je osnovan 1922. u Zagrebu, a naša selekcije se u takmičenje uključila 1927. Prvi meč smo odigrali u Zagrebu protiv selekcije Indije i poraženi smo sa 3-0 (partije poslednjeg dana nisu odigrane zbog kiše). Na prvu pobedu se čekalo do 1930. kada je u Beogradu savladana selekcija Švedske. Već u drugoj polovini tridesetih  nastupilo je zlatno doba tenisa u predratnoj Kraljevini Jugoslaviji, a tadašnja generacija koju su činili Franjo Kukuljević, Franjo Punčec, Josip Palada i Dragutin Mitić zahvaljujuci svojim rezultatima postala je poznata i van teniskih terena. Oni su čak 3 puta stizali do finala Evropske zone u kojima  su svaki put igrali sa Nemačkom. U poslednjem takmičenju pred početak Drugog svetskog rata, krajem jula 1939. u finalu su u Zagrebu konačno savladali Nemacku (za koju su tada igrali i igrači iz Austrije i Čehoslovačke) i plasirali se u međuzonsko finale. Posle dugog puta brodom do Bostona, poraženi su krajem avgusta od selekcije Australije koja je par dana kasnije u finalnom meču savladala branioca titule selekciju SAD. Zbog rata nasi igrači su možda propustili priliku da čak i dođu do borbe za trofej. Posle završetka rata 1946. i 1947.  igrali su u finalu evropske zone, ali su oba puta poraženi (od Švedske i Čehoslovačke), međutim tada su bili već u tridesetim godinama i prošli su igrački zenit. Posle toga je naišao sušni period, a još jedno finale je zabeleženo tek 1970. kada su Željko Franulović i Nikola Špear stigli do finala jedne od evropskih zona, u kome su poraženi od Španije. Krajem sedamdesetih naša selekcija je tavorila u evropskoj zoni, bez značajnih rezultata.

Prvi korak u stvaranju slavne generacije naših tenisera iz osamdesetih je bilo dovođenje novog selektora. Radmilo Armenulić se posle skoro dve decenije provedene u SR Nemačkoj, gde je radio kao trener, vratio u zemlju u TK Partizan, a za selektora je postavljen 1980. Debitovao je u duelu protiv Rumunije, predvođene Nastaseom, u Zagrebu u meču u kome smo ubedljivo poraženi 5-0. Bio je to poslednji nastup u Dejvis Kupu za našeg najboljeg igraca u tom periodu, Splićanina Željka Franulovića. Armenulić se od starta opredelio za drastično podmlađivanje selekcije. U timu je imao Splićanina (inace rođenog 1960. u Bonu) Marka Ostoju, koji je debitovao 1979, a 1981. je priključio i tada mladog Beograđanina Slobodana Živojinovića koji nije imao još ni 18 godina, i jedva punoletnog Branka Horvata iz Zagreba. Njima se 1983. pridružio još jedan Zagrepčanin, Goran Prpić koji je imao 19 godina. 1984. je u tim ušao i Bruno Orešar, jos jedan momak iz Zagreba koji je tada imao samo 17 godina. Krajem decenije, 1988. njima se pridružio golobradi Splićanin Goran Ivanišević, koji je debitovao za Dejvis Kup tim pre svog 17. rođendana. Tih godina naš tim je krasila neverovatna hemija, svi su zajedno “rasli” kao igrači, bili međusobno prijatelji i vukli jedni druge napred. Dejvis Kup tim je ugurao tenis među najpopularnije sportove u tadašnjoj državi, što nimalo nije bilo lako. Uspeli su da od 1984. do 1992. budu učesnici Svetske grupe i čak 3 puta dođu do polufinala. Onda kada su bili najjači i kada se činilo da možemo i do finala isprečile su se neke stvari na koje, na žalost niko sa teniskih terena nije mogao uticati.

Put do Svetske grupe vodio je preko Evro zone. 1983. smo startovali rutinskim trijumfom protiv Tunisa u Zagrebu, koji su ostvarili Živojinović i Ostoja. Sledilo je gotovanje u Španiji, koja je u to vreme takođe podmladila reprezentaciju. Prvog dana je Ostoja posle velikog preokreta dobio Serđa Kasala, iako je gubio 2-0 u setovima. Živojinović je i pored vođstva od 2-1 izgubio meč od Huana Avendana pa je prvi dan završen nerešenim rezultatom. Ono što je godinama bila slabost našeg tima u bitnim mečevim, dubl, doneo nam je, ispostaviće se odlučujući poen. Ostoja i Živojinović su u dramatičnom meču savladali Kasala i Agileru sa 3-2, dobivši jedan od setova sa 16-14, a peti odlučujući sa 8-6. Kasal je ispao pravi tragičar jer je u prvom meču trećeg dana opet ispustio vođstvo od 2-0 u setovima protiv Živojinovića, koji je našoj selekciji doneo odlučujući poen za ukupan trijumf. U poslednjem susretu je debitovao Goran Prpić i bio poražen, ali najvažnije je bilo da smo se plasirali u narednu rundu. Selektor Armenulić je uz “pomoć” igrača završio obučen u obližnjem bazenu. Usledilo je gostovanje u Sofiji protiv Bugarske, gde su naši igrači ostvarili maksimalan trijumf 5-0. U finalnom duelu, na domaćem terenu u Zagrebu, čekali smo Mađare koji su došli bez svog tada najboljeg igrača Tarocija. Već posle dva dana Ostoja i Živojinović su završili posao, na kraju smo trijumfovali sa 4-0 i po prvi put se plasirali u Svetsku grupu Dejvis Kupa.

 Jugoslavija u Dejvis Kupu 1984-1992 (II deo) – Borba za opstanak (Magija Pionira)